IC01
Svrha našeg istraživanja koje se od 2008. godine odvija pod radnim naslovom Kako misliti partizansku umetnost? i koje je na ovoj izložbi predstavljeno samo fragmentarno, nije popunjavanje praznine u dosadašnjem znanju o umetnosti nastaloj između 1941. i 1945. i povezanoj s revolucionarnom antifašističkom borbom jugoslovenskih naroda — sažeto obuhvaćenom terminom partizanstvo. Nas, pre svega, interesuje kako je partizanstvo postavilo nove koordinate razumevanja umetnosti u procesu formiranja kolektivne revolucionarne subjektivnosti. Partizanska umetnost nas, dakle, interesuje, prvenstveno, kao prelom i kao kreiranje praznog prostora za još-nepostojeće.
Za nas partizanska umetnost predstavlja polazište za kritičku refleksiju savremene umetnosti. Naime, partizanska produkcija umetnosti nam u nekim svojim aspektima otkriva iznenađujuću bliskost sa savremenom umetnošću — istovremeno, ukazuje i na značajne razlike u poređenju sa njom.
U današnjem kulturno-političkom okruženju, politizovanje umetnosti — povezano s revolucionarnom anti-kapitalističkom retorikom, javlja se često kao zamena za odsustvo politike. Čak i deklarativna problematizacija relativne autonomije umetnosti može da ostvari interese kapitalističkog sistema umetnosti. Partizanska umetnost, naprotiv, prekidajući s postojećim, izašla je izvan okvira građanskog društva, povezala se sa borbom revolucionarnog pokreta i uključila se u proces izgradnje novog sveta.
Neke artikulacije umetnosti u tom procesu uopšte nisu bile eksplicitno politizovane, a mogle su da postanu duboko političke, i to zbog toga što umetnost nije bila ”zamena” za politiku i ”zamena” za borbu, jer njenu ulogu u borbi nije bilo moguće svoditi na instrumentalizaciju. Umetnost je u borbi proizvodila novu autonomnost koja nije bila identitetarna (vulgarna instrumentalizacija umetnosti i ideologija ”apsolutne umetnosti” odbačene su kao dve manifestacije iste logike; što je veoma jasno tada istakao Boris Kidrič), već se rađala kao tematizacija nepodnošljive napetosti s kojom se herojski probijala kroz vlastitu nemogućnost. U tome se, zapravo, najdublje povezala s partizanstvom koje je postavljalo nove koordinate mogućeg i nemogućeg.
Ovu nepodnošljivu napetost tematizovala je već ”prva partizanska pesma” — kako je Boris Kidrič naziva, jer je prva objavljena u štampi Oslobodilačkog pokreta u Jugoslaviji (u leto 1941.god) — Otona Župančiča Pevajte zamnom! (posle rata preimenovana u Znaš li, pesniče, svoju dužnost?). Pesnik se potpisuje kao Nepoznati i na poziv da baci u svet ”pesmu za današnjicu”, odgovara tako što se suočava s nemogućnošću govora koji ga peče u grlu; u pesmi se poistovećuje s vukom koji pobauljke stoji među pećinama, istresa u vetrove svoje grcajuće i škrgutajuće urlike i poziva ”čopor vukova” da strašnim urlikanjem prourlaju kroz zimu. Pesma, dakle, simbolizuje nemogućnost govora i upravo tom simbolizacijom nemogućnosti probija blokadu i postavlja nove koordinate mogućeg i nemogućeg, artikulišući svoju pesmu u ime pesme koje (još) nema — i time performativno ostvaruje prisustvo ove još-nepostojeće pesme.
* * *
Polazište istraživanja Kako misliti partizansku umetnost? je građa iz slovenačkog NOB-a, međutim, ovu građu ne posmatramo u granicama nacionalne kulture, već u kontekstu jugoslovenskog partizanstva i šire u internacionalnom kontekstu revolucionarnih pokreta dvadesetog veka. Dijalektika nacionalnog oslobođenja i revolucije, koju je reflektovala partizanska umetnost, povezivala je, upravo, nacionalno oslobođenje sa oslobođenjem od nacionalizama.
