Trajni čas umetnosti:
Novosadska neoavangarda šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka
/ kuda.org /
Izložba Trajni čas umetnosti za svoje ciljeve ima — pružanje kontekstualnog uvida u progresivne i angažovane umetničke prakse u Novom Sadu, te ukazivanje na kompleksno društveno i političko okruženje koje je značajno određivalo te prakse, pri čemu se pre svega misli na glavne ekonomske i političke preokrete u tadašnjoj Jugoslaviji. U odnosu na kontekst, Trajni čas umetnosti prikazuje odnos tzv. Novih umetničkih praksi spram: kulturnog establišmenta i dominantnog diskursa soc-realizma, zvaničnih institucija kulture (Tribina mladih i studentski i književni časopisi), modelâ samo-organizacije, umrežavanja sa kulturnom i intelektualnom scenom iz Zagreba, Ljubljane, Beograda, kao i spram diskusije o autonomiji umetnosti i alternativnim oblicima organizovanja društvenog i političkog života, delujući kritički u društvu real-socijalizma i tražeći istinski levu poziciju u društvu tadašnje Jugoslavije.
Prakse novosadske neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka marginalizovane su u lokalnom i širem, internacionalnom diskursu istorije umetnosti. Realizacija projekta Trajni čas umetnosti ukazuje na postojeće uverenje da je moguće re-interpretirati i ponuditi novo čitanje značenja ovih praksi, manje u smislu nove istorizacije, a više u smislu analize specifičnosti ovog društvenog angažmana i njegove lokalne zasnovanosti, što može doprineti stvaranju političke genealogije savremenih umetničkih i intelektualnih praksi.
* * *
Nakon prekida odnosa sa Staljinom i većinom komunističkih zemalja, krajem četrdesetih godina dvadesetog veka, Jugoslavija je prošla kroz izvestan proces demokratizacije koji je uticao na umetničku i kulturnu scenu, a koja je, u neposredno posleratno vreme, bila snažno obeležena socrealizmom. Tokom pedesetih, umereni modernizam je postao mejnstrim umetnički okvir u mladoj socijalističkoj državi; kao deo tih procesa, u Novom Sadu se 1954. godine osniva Tribina mladih, koja snažno promoviše modernističku umetnost, slobodu govora i dijalog o savremenim društvenim i političkim pitanjima.
Tribina mladih i novosadska scena oko nje je krajem šezdestih i početkom sedamdesetih bila pod uticajem međunarodnog omladinskog pokreta koji je kulminirao 1968. godine. Omladinski pokreti i radikalna umetnička i društvena praksa u Jugoslaviji predstavljala je izazov za dominantni, umereno-modernistički diskurs u kulturi toga vremena. Najradikalniji zahtevi za demokratizaciju kulture dolazili su iz umetničkih i kulturnih krugova u Novom Sadu, koji su bili okupljeni oko časopisa Polja, časopisa Új Symposion, studentskog časopisa Index, filmske kuće Neoplanta i naročito oko omladinskog centra Tribine mladih. Aktivnosti u ovim krugovima mogu se odrediti kao: eksperimentalne, novolevičarske, internacionalne i povezane sa kulturnim centrima, kao na primer sa centrima u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu, Budimpešti, Berlinu, Parizu, itd.
Promene u novosadskim institucijama kulture nakon političkih previranja početkom sedamdesetih godina ukinule su ideju o ”javnoj instituciji” kao relevantnom okviru za diskusiju tekućih društvenih i političkih pitanja. Štaviše, skoro da možemo zaključiti da se nakon ukidanja Tribine mladih stvorila neka vrsta vakuuma u kritičkom diskursu umetnosti i kulture, barem ukoliko govorimo o terenu Novog Sada. Posledice toga vidljive su i danas i ogledaju se u kontinuiranom nedostatku javne kritike fašizma devedesetih godina, desnog ekstremizma početkom prve decenije XXI veka i neoliberalnog kapitalizma danas. Institucionalne prakse umetnosti i kulture danas se razvijaju pod okriljem ”kreativnih industrija” i u mirnoj su koegzistenciji sa vladajućim režimom, te svoj zadatak ne vide u pokretanju gorućih društvenih pitanja ili kritici javnosti kao što je to npr. bio slučaj sa Tribinom mladih sedamdesetih godina, ili kao što jeste slučaj s delovanjem centra kuda.org danas.
