Žurnal br. 1 — Umetnička impresija
Najradikalnija forma institucionalne kritike tokom osamdesetih i devedesetih nije bila ni umetnička ni progresivna, već naprotiv, reakcionarna, neoliberalna ili nacionalistička, rasistička, fundamentalistička..., a najčešće sve to istovremeno. Institucije su kritikovane bilo zato što nisu bile prilagođene potrebama tržišta, bilo zato što nisu bile dovoljno lokalne, domaće i zavičajne.
Radeći na Arhivu izgubljenih objekata, iznova i iznova smo se susretali sa nestajanjem modernističkih, multietničkih, osnažujućih i participatornih formi kulturnih institucija. Nestajanje takvih institucija po čitavoj bivšoj Jugoslaviji dešava se tokom osamdesetih godina, a najradikalnije tokom ratova devedesetih.
Za prvi primer kulturne institucije izložene radikalnoj institucionalnoj kritici možemo uzeti Kinoteku u Sarajevu koja je u poslednje vreme bila, takoreći, militantno kritikovana. U stilu gorkog zaokreta Marksovog čuvenog stejtmenta, čini se da je u ovom slučaju ”oružje kritike” zamenjeno ”kritikom oružjem”. Kinoteka je klasična socijalistička gradska institucija koja se brine o celokupnoj filmskoj produkciji Bosne i Hercegovine, promoviše umetnički film i dejstvuje u ekstremno lošim finansijskim okolnostima. To je prilično niskobudžetna institucija, ali institucija koja i dalje funkcioniše, bez obzira što je tokom rata dva puta pogođena granatama. Veliki deo filmskih traka je izgubljen tokom napada ili iskorišćen za grejanje, pošto filmska traka dobro gori.
Uprkos svim konzervatorskim naporima, nekoliko filmova iz kolekcije i dalje nedostaje i nepovratno je izgubljeno tokom rata. To su neki od prvih mesečnih Filmskih žurnala napravljenih u Bosni i Hercegovini nakon Drugog svetskog rata (nedostaju 1, 2 i 20). Žurnali su obično prikazivani pre filmskih projekcija i predstavljali su selekciju novosti o socijalističkim produkcionim naporima: konstrukciji traktora, inauguraciji novih fabrika i slično.
Kada smo pitali osobu iz filmskog muzeja o sceni iz izgubljenog filma koju bi želela da rekonstruiše u okviru našeg projekta, a koja bi se bavila rekonstrukcijom tih izgubljenih objekata, njen odgovor je bio apsolutno jasan: ona je odabrala da rekonstruiše scenu koja se bavi opismenjavanjem nepismenih žena nakon Drugog svetskog rata, scenu koja se, takoreći, bavi sámim časovima opismenjavanja. Ta scena pokazuje kako su časovi čitanja i pisanja bili organizovani za starije ljude sa sela, većinom za muslimanske žene.
Ova scena, uništena tokom bombardovanja, bila je scena koja prikazuje kulturnu instituciju koja je snažno nadahnuta modernističkim i demokratskim vrednostima, instituciju koja edukuje i koja daje vlast ženama, koja je duboko sekularna i, u najmanju ruku, teorijski univerzalistička i ne-diskriminišuća u kulturnim terminima. I naravno, nije samo nestao film, već su zajedno sa njim nestale i mnoge kulturne vrednosti. Granata koja je uništila ove filmove, simbolički je uništila i socijalističke, modernističke ideale o edukaciji i osnaženju žena i muškaraca u ovakvim sekularnim institucijama kulture, ma koliko one bile nesavršene. To je ujedno bio i simbolički početak segregacije kulturnih institucija po religioznim i etničkim linijama.
